О ДУХОВНИЧКОЈ СЛУЖБИ (Из записа светогорског духовника)
(О МОЛИТВИ - Архимандрит Софроније)

Изненађујући и несхватљиви Промисао Божији поставио ме је у ситуацију у којој сам током низа година посматрао духовни живот многих подвижника Свете Горе. Неки од њих су били спремни да ми открију оно што, вероватно, нису саопштавали другима. Одушевљавао ме поглед на Божије изабранике, скривене иза своје смирене спољашњости. Понекад ни они сами, заштићени Богом, нису схватали колико богат благослов почива на њима. Било им је дано да пре свега у самима себи виде недостатке; понекад у таквом степену да се нису усуђивали ни помислити да Бог почива у њима и они у Њему. Неки од њих су били удостојени посматрања Нетварне Светлости, али нису препознали тај догађај, делимично зато што су им слабо била позната дела светих отаца где се описује овај вид благодати. Незнање их је чувало од могуће таштине. Следећи предања православног духовништва, ни ја им нисам објашњавао шта им то уствари шаље Господ. Да би се помогло подвижнику, са њиме треба говорити тако да се смирују срце и ум, јер ће без тога пред будућим напредовањем изнићи препрека. Имао сам на уму како је старац Анатолије, на Старом Русику, рекао Силуану, тада још младом искушенику: "Кад си сада овакав, какав ли ћеш тек бити у старости?" (Старац Силуан, стр. 18). Овим речима, старац Анатолије је гурнуо Силуана у пламен таквих искушења, из којих је овај, истина, изашао као победник, али скупо плативши победу у дугогодишњој борби. Снага боговиђења која му је била дана надјачала је динамизам непријатељских напада, па је из ове изузетне духовне битке он изашао обогаћен као ретко ко у дугој историји Цркве, оставивши нам за поуку своју беседу о разликовању аскетског смирења од "неописивог Христовог смирења". Гордост чини језгро духовног пада: преко ње људи постају слични демонима. Богу је својствена смирена љубав у чијем пламену настаје искупљење палих и њихово увођење у Царство Небеског Оца.

Духовник је дужан да осећа ритам унутрашњег света сваког од људи који му се обраћају. Са тим циљем он се моли да Дух Божији њиме руководи и да му даје речи неопходне у сваком посебном случају.

Духовничко служење је и страшно и привлачно; болно, али инспиративно. Духовник је "сарадник Бога" (уп. 1.Кор. 3,9). Он је позван на највише стваралаштво; ништа се са тим не може упоредити: он ствара богове за вечност у нетварној Светлости. У свему, наравно, он следи пример Христа (Јн. 13,15). Ево Његовог учења:

Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од Себе, него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син; јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да се ви чудите. Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава (Јн. 5,1921).

Није лако наћи одговарајуће речи да би се слушаоцу саопштила духовна стања. Неопходно је да и сам духовник, у свом личном искуству, ако је иоле могуће, упозна сву скалу духовних стања о којима се касније усуђује да другима говори. У Беседи пастиру свети Јован Синајски (Лествица) говори следеће: "Духовни управљач је онај ко је од Бога, кроз сопствене подвиге, добио такву духовну снагу да ... душу у невољи може избавити из самог бездана... Истински учитељ је онај ко је непосредно од Бога примио књигу духовног разума, исписаног у уму Божијим прстом, то јест деловањем озарења, и коме нису потребне друге књиге... Не приличи учитељима да шире поуке које су извукли из туђих списа... Учећи ниже од себе, он сам се у почетку учи Одозго... Јер, земаљско се не може исцелити земаљским" (гл.1).

Управо такве поуке сам добио и ја, ступајући на подвиг духовничког служења. Уствари, ту се подразумева рађање речи од стране Бога, у срцу, дејством молитве. Једном је неко преподобног Серафима Саровског назвао прозорљивим. Он је, међутим, одговорио да он то уопште није, али да се он моли за време разговора са човеком, те прву мисао која се под дејством молитве појави у срцу поштује као Богом дану.

*
* * *
*

Свештеник који људима који су дошли код њега са надом да јасно чују вољу Божију даје упутство које полази из његовог сопственог расуђивања (и које може да буде и небогоугодно), може довести до тога да они пођу погрешним путем и претрпе штету. Преподобни Серафим је рекао да су бивале и грешке када је "говорио ослањајући се на сопствени ум". А блажени Силуан је, у једном разговору на ову тему, додао да "грешке" могу бити безначајне, али могу бити и веома важне; и он сам је пострадао у почетку свог монашког живота.

Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим "слух" свога ума у срцу, како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи.

*
* * *
*

Следовање овом светом принципу православне традиције у пракси сусреће невероватне тешкоће. Образовани људи се чврсто држе другог начела: сопственог разума. Свака реч је за њих једноставна људска реч, подложна критичком разматрању. За њих би следовање без расуђивања речима духовника било равно безумљу. Оно што види и разуме духовни човек, уопште не прихвата душевни човек, јер живи у сасвим другом плану (уп. 1.Кор. 2,10 и 13). Сусрећући се са људима који се руководе својим сопственим импулсима и који се одвраћају од речи што им је свештеник дао након молитве, ја сам одустајао од тога да молим Бога да таквом човеку открије Своју свету и свесавршену вољу. На тај начин их нисам стављао у ситуацију борбе против Бога; говорио сам им само своје мишљење, додуше поткрепљено навођењем дела светих отаца или Светог Писма, али сам их остављао слободне од богобораштва. Давао сам им могућност да без греха одбаце мој савет као људски. Наравно, све је то јако далеко од онога што тражимо у светим тајнама Цркве.

*
* * *
*

У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.

Људи се не могу разумети. Они су или слепи и "не знају шта раде", или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу... При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне - као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед.

*
* * *
*

Благосиљам Бога који нам је открио природу ове појаве. Господ нас је упозорио Својом речју, научио нас Својим примером. И да није тако, било би немогуће не постати жртва потпуног очајања. Један епископ, који се са жаром био предао служењу људима у невољи, који је многе спасао од унутрашњих и спољашњих катастрофа, писао ми је једном приликом: "Почео сам да се плашим љубави". Много касније, овако сам разумео његове речи: људи којима је он помагао везивали су се за њега и у почетку му били корисни у његовом служењу; али касније, стекавши поверење, поставши неопходни, узурпирали су његову слободу, постављајући препреке свуда где се он предавао новодошлима. У време када сам од њега добио то писмо, ја још нисам схватао страшни смисао његових речи. Он ми се открио, па и сада се често сетим тих парадоксалних речи: "Почео сам да се плашим љубави".

Али, заједно са тим, постаје видан и други аспект нашег служења. Према свештенику се људи односе онако како се односе према Богу: одбацују га са изузетном лакоћом, као нешто непотребно, уверени да ће, чим им буде потребан, моћи да Га позову, и да Он неће одбити да дође. Оче, опрости им, јер не знају шта чине.

*
* * *
*

После мог одласка са Свете Горе у Француску, срео сам се са људима од каквих сам се одвикао за двадесет две године мог тамошњег живота, посебно за време последњег периода, када сам био духовник неколико стотина монаха који су проводили различите видове аскетског светогорског живота. Не кријем да сам био потпуно "дезоријентисан". Психологија монаха, њихово трпљење и уздржаност, толико су превазилазили све што сам сусретао у Европи, да просто више нисам налазио ни речи, ни спољашње форме општења са људима. То што монаси примају са захвалношћу, у Европи је уцвељивало саговорнике. Многи су ме одбацили, сматрајући ме ненормално суровим. Сматрали су да сам изопачио јеванђелски дух љубави. А ја сам примао такве реакције схватајући да "норме" аскета монаха и норме људи са западном културом немају ничег заједничког. Нема сумње, "најненормалнији", како за људе из доба "великог инквизитора", тако и за наше савременике, био би Христос. Ко је у стању да слуша Христа; тим пре, ко је у стању да крене за Њим? То што су монаси постизали деценијама плача, савремени људи мисле да добију за кратко време, понекад за неколико часова "пријатног богословског разговора". Реч Христа, свака Његова реч, дошла је у свет одозго; она спада у сферу других димензија и може се усвојити само путем дуге молитве и уз много плача. Без тог услова она ће стати заувек неразумљива, ма како људи били "образовани", чак и богословски. Неко ми је рекао: "Кад живиш под теретом неразумљивог, гушиш се". Да, сви ми неизбежно трпимо пораз када из све снаге настојимо да разумемо реч Христа. Сам Господ је рекао: И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21,44). Сусрећући се са овим својством речи Христове, ми постепено схватамо да она пред нама открива вечне сфере беспочетног Духа. После тога, све што се у нама супротставља речи Христовој ми доживљавамо као присуство смрти. Ми, дакле, пребивамо у стању дубоке раздвојености: са једне стране је благодарност која слатким ножем отвара наше срце; са друге је неподношљив стид због самих себе, а такође и ужас због удаљености циља.

*
* * *
*

Сваком хришћанину је неопходно постојано усмерење ка Светлости Христа и одлучност да претрпи све последице које га у земаљским границама могу сустићи због таквог усмерења. Тек у том случају ми можемо достићи разумевање јеванђелских речи; и то се дешава без могућности "контроле", јер се ту ради о неописивом реалном пребивању Бога у нама.

У свакој другој области људске културе може се пратити "прогрес", али у нашем животу - не. Често Дух Свети одступа од нас због оваквих или онаквих покрета нашег срца или наших мисли. Али, могуће је да будемо напуштени и зато што Дух види како смо успокојени и задовољни већ добијеним или достигнутим. Тада Он одступа како би нам показао да смо још далеко од тога какви треба да будемо...

*
* * *
*

Једном монаху послови везани за духовништво не падају нимало лако. Са једне стране, њему лично је КОРИСНО када људи о њему имају негативно мишљење, јер му то помаже да се смирује. Из повређеног срца уздиже се ка Богу приљежнија молитва. Лакше му је да Богу упути вапаје за спасење целог света будући да и сам живи у невољама које су заједничке великом броју људи на земљи. Са друге стране, ако већ носи службу духовног оца и наставника, онда свака лоша реч о њему побуђује неповерење код лица која имају потребу за поуком, утехом и подршком. Његова туга постаје двострука: најпре због себе самог, јер живи недостојно свог звања, а затим и због штете која се наноси целој Цркви, читавом човечанству, будући да се руши ауторитет свештенослужитеља. Непослушање духовним оцима је једнако одбијању речи самог Христа. ("Онај ко вас прима, мене прима, а ко вас одбацује, мене одбацује".)

Веома је важно да међу свештеницима и епископима влада најискреније међусобно поштовање; да се прекину међусобна сумњичења и оптуживања, борба за власт, завист према онима који нас превазилазе својим даровима. Чак и ако постоје неки недостаци код овог или оног служитеља Цркве (а ко је од људи савршен?), боље је кад се људи подстичу да имају поверења према оним свештеницима са којима практично најлакше могу да имају везе, услед географског положаја или због неких других околности. Ово поверење хришћана према свештенослужитељима биће за њих извор надахнућа да заиста кажу праву реч својој пастви. Ми и из речи самог Господа знамо да на "Мојсијевом седишту" често седе недостојни људи, али је упркос томе Христос говорио народу да слуша своје пастире, да испуњава оно што они траже, не подражавајући њихов начин живота или њихова дела

*
* * *
*

Старац Силуан није имао одређеног духовника за време целог свог манастирског живота. Обраћао се ономе ко је у датом тренутку био ближе, ко је био слободнији да га прими. Претходно се молио да се Господ побрине за њега и да му кроз духовника да отпуштење грехова и исцелење душе.

Кад имам посла са болеснима, моја пажња је најпре усмерена на њихово духовно стање: знају ли они Бога и надају ли се у Његову помоћ? Страдања, болови, па чак и животне катастрофе измичу у други план. Узрок људске патње се не сме занемарити, ма колико безначајан изгледао. Често, чак и сувише често, извориште брига и невоља бива неутољива жудња за греховним страстима. Па и у таквим случајевима духовник мисли само о једном: како исцелити човека. Код људи који су исцрпљени бедом и напорима, и мали повод може изазвати велики бол. Молитва духовника је усмерена на дубину болести. Саучествовање у сваком људском болу природно изазива молитву у души духовног оца. Оно што је карактеристично за служитеља Христовог јесте поглед усмерен ка почетном кривцу свих невоља и мучних светских судбина. У његовом срцу се сабирају муке целог света и он се тужна срца моли за све и о свима.

На Светој Гори ја сам се знатно лакше сусретао са болесним монасима, него што је то било после доласка у Европу са људима који живе у свету. Први (монаси) унутрашње су окренути Богу, и све се одмах преводило на духовни план. У Европи, међутим, преовлађују психичке напетости; следствено, духовник је, да би људима помогао, приморан да своје саучествовање покаже у истом плану. Поред узглавља таквих болесника, дешавало се, да се у њихове патње укључим и духом, и душом, па чак и телесно, тако што се и моје тело молило за њих. Дешавало се ретко (али се ипак дешавало) да је Бог примао моје молитве и испуњавао оно за шта сам се код Њега залагао. Остало ми је нејасно због чега се понекад уз мању напрегнутост моје молитве ток болести мењао у повољном правцу, док би неки други пут, уз много интензивнију молитву, стање болесника остајало видно непромењено.

Приметио сам следеће: промена која наступа у души за време молитве за некога, те осећај спокојства и радости место бриге у срцу, увек су значили да је молитва услишена, а болеснику даровано исцелење.

Ја нисам тражио дар исцељивања телесних болести. Приликом молитве за болеснике све сам остављао Божијој вољи - Он зна шта је свакоме од нас неопходно за његово спасење. Нисам сасвим уверен да је таква оријентација, то јест избегавање личног деловања и утицаја, проузроковало бесплодност мојих молитава. Никако нисам желео да постанем "чудотворац": сама помисао на такво шта ме је скоро плашила. Па ипак, упркос свему томе, бивало је да молитва остане без резултата, а верник растужен - и ја сам помишљао како је свештенослужитељима неопходно сведочанство од Бога о томе да Он слуша њихове молитве и испуњава њихове прозбе. Већа помоћ онима који је траже преко свештеника, код многих би учврстила веру у Цркву. Јер, и сам Господ се молио Оцу: Оче ... прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Јн. 17,1).

При молитви за живе чешће се деси да наше срце доживи промену од туге на радост. Али нешто слично се збива и приликом молитве за умрле, чак и ако су умрли заиста давно. Изузетан догађај - сусрести на жив начин, у духу, лица која раније нисмо познавали, и која су давно умрла. Такво општење са оностраним светом је посебно својствено молитви светима. Дешава се, међутим, премда ретко, да и при молитви за умрле, познате и непознате, срце добија вест о њиховом тренутном стању, повољном или тешком. Непатворено сједињење у Светом Духу са душама људи који су недавно или пре много векова отишли са овога света, сведочи о њиховој личној вечности у нашем Богу. Наша љубав се сусреће са љубављу оних који нашем уму за време молитве - "предају неки духовни дар за наше утврђење" (уп. Рим. 1,11-12).

Људи су заволели таму у којој је смрт, и одбацују Светлост која је живот, како привремени, тако и вечни. Ако духовник има срце које љуби народ Божији, онда му се душа испуњава дубоким саосећањем кад год му се деси да не може предати светлост-живот. Не једном сам своју пажњу задржавао на необичном аспекту духовног служења који у пракси прати духовника све време његовог духовног подвига: смрт дејствује у нама, а живот у вама - писао је апостол Павле Коринћанима (2.Кор. 4,12). Више од тога: зато што носе светлост живота, служитељи Христа су омрзнути од стране многих, као што је пре нас био омрзнут сам Господ. Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас.. . Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара свога. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати (Јн. 15,18-20).

Духовник се при сусрету са лицима која му говоре о својим виђењима брине пре свега да тачно препозна извор виђења: да ли је заиста дато Одозго, или је порођено надраженом фантазијом, или је, пак, последица утицаја непријатељских духова. Задатак је понекад веома тежак, а у сваком случају изузетно одговоран. Ако оно што је дато од Бога ми припишемо вражијој сили, у опасности смо да направимо хулу на Духа Светога (уп. 12,28-31). И обрнуто: ако дејство демона признамо као Божанско, навешћемо онога који се исповеда на поклоњење демонима. Отуда је свим духовницима без изузетка неопходна стална и усрдна молитва уопште, и у сваком посебном случају, да их сам Господ избави од грешака у суђењима.

Када духовнику није јасна ситуација, онда му на располагању остаје "психолошки захват": да исповеднику предложи опрез према свакој врсти необичних појава. Ако је виђење заиста било од Бога, у души исповедника ће преовладати смирење и он ће без противљења прихватити савет да буде трезвен. У супротном случају могућа је негативна реакција и тежња да се докаже како је виђење од Бога и ни од кога другог. Управо тада има основе да у то сумњамо. Наравно, овакав метод је само палијатив и не треба га лакомислено користити. Искуство је показало да онај који искушава свога брата, проузрокује жалост и огорчење.

*
* * *
*

Свима нама су дане исте заповести; отуда проистиче да су сви људи у очима Господа једнаки. Ни пред ким није затворен улаз до највиших степена, у меру раста пуноте Христове. У будућем веку, земаљска јерархија, како друштвена тако и црквена, може често да се покаже изврнутом: Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо ... да посрами јаке ... и што је неплеменито ... и понижено ... да укине свако поглаварство ... и силу (уп. 1.Кор. 1,26-28; 15,24-28).

Духовни "старци" нису обавезно свештеници или монаси. То је показала историја Руске Цркве XVIII и XIX века, када су бројни подвижници и молитвеници одбијали свештенички и монашки чин како би сачували слободу свог подвига изван контроле званично постављених органа. Ова појава, жалосна и разорна по живот Цркве, није била увек условљена анархистичким нерасположењем против самог принципа јерархије; читајући књиге о таквим јунацима духа лако се може видети да су многи били удостојени видног благослова и дарова Одозго. Њихов живот није наилазио на одобравање ни од стране црквене јерархије, ни од стране државних административних власти и установа. Избегавање монаштва и свештенства објашњава се још и тиме што, чим неко обуче мантију, сви одмах сматрају да имају право да суде Христовог служитеља. И то суде најчешће површно и неправедно, клеветнички и непријатељски. Особито су се обдарени међу њима излагали чак и грубим прогонима, јер је њихов живот превазилазио моћ разумевања оних који су стајали уз кормило власти. Историја наше Цркве је пуна таквих случајева, и нема потребе да се они наводе поименце.

*
* * *
*

Ко се много и усрдно моли, често доживљава дубоке промене свог стања: од горке патње ка дубокој радости; од очајања ка сагледавању и живој нади; од дугог плача ка слатком миру, и томе слично. Услед многих и дугих молитава, као последица пажљивог уздржавања у свему - изоштравају се чула: душа постаје слична најосетљивијем слушном апарату који истанчано реагује на једва ухватљиве звуке, па чак и на нечујне покрете ваздуха. А када наш дух по стотину и више пута доживи час успоне, час падове, онда се и једно и друго тако дубоко усваја и постаје део душе, да она изгледа да непрестано у себи носи и небо и пакао. Могуће је да ће се многима ово показати парадоксалним, али је у суштини то знак љубави која расте и сазрева; напредовања у уподобљавању Христу. Ево како апостол Павле пише о себи: Ко слаби, а да ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (за њега) (2.Кор. 11,29). А Римљанима је заповедао: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим. 12,15). Према пастирском принципу отаца - нико не треба да заповеда својој пастви оно што најпре сам није искусио и урадио. Не мислим да ће апостол Павле у томе бити мање строг него оци. Обраћања људи којима је потребна помоћ пастира у тешким духовним искушењима, не могу бити регулисана прописима или организована произвољно; немогуће је одредити једне сате за пријем оних који тугују, а неке друге за пријем оних који се радују. Отуда следи да сваки пастир, у сваком тренутку, треба да је у стању да плаче са онима који плачу, и да се радује са онима који се радују ... да малаксава са захваћенима очајањем и да уздиже у вери оне који су се саблазнили. Али и овде, као и у читавом животу, први пример је сам Господ. Из јеванђелске историје, посебно из Његових последњих дана и часова, видимо да је Он истовремено живео за нас недостижну пуноту како патње, тако и тријумфа; и смрт и од Њега неодвојиву Божанствену славу: ...Знате да ће кроз два дана бити Пасха, и Син Човечији ће бити предат да се разапне, ... од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити са вама НОВОГА У ЦАРСТВУ ОЦА МОГА... Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?... Заиста ти кажем, ДАНАС ЋЕШ БИТИ СА МНОМ У РАЈУ... а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу... Оче, опрости им, јер не знају шта чине... Жалосна је душа моја до смрти... Јеси ли ти Христос, Син Божији? Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видети Сина Човечијега где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским.

И са нама, ако заиста испуњавамо речи Христа, поновиће се све што је Он доживео, додуше са мањом снагом. Неистражива је дубина Христових патњи. Укључујући се у њих, ми стичемо могућност да разумемо узвишеност Божијег замисла о нама и да стекнемо савршену љубав. Патње које су за наш земаљски "састав" убитачне, после наше смрти више неће имати ту особину: оне више неће моћи да нахуде НОВОМ животу који нам је изобилно дарован у неотуђиво наследство. Људски дух задржава способност да сажаљева све који су лишени славе Божије - способност истинског сапатништва - али ће то бити само разнолики изрази свеобухватне љубави: смрт неће имати власт над спасенима у Христу. Овде, на земљи, духовне муке нас понекад доводе до прага смрти; али често, као одговор на молитву, на нас наилази благодатна сила и потпуно успоставља разрушено; понекад чак и са још већом животном енергијом у нама. Када бисмо били способни да макар и у малој мери проникнемо у безмерну тугу Божије Матере под крстом, било би нам јасно да без подршке Одозго, земаљско тело не би могло поднети ништа слично. Али, љубав Светог Духа, која је на њој почивала од дана Благовести, савладала је смртну тугу: она је остала жива, и видела Васкрслог Сина како се узноси на небо, а видела је и силазак Оцем посланог Духа на новорођену Цркву.

*
* * *
*

Сви који су упознати са историјом Цркве Христове знају са каквим су напором кроз све векове били тражени изрази њене догматичке свести, било о Богу, било о самој себи; изрази који би избегли различита застрањивања која деформишу духовни живот како њених чланова сваког посебно, тако и њеног бића у целини.

Нама је својствено уверење, које потиче из вековног искуства, да је сваком члану Цркве отворен пут ка најсавршенијим степенима познања Бога, како на небу тако и на земљи. И то независно од друштвеног порекла или положаја у јерархији. Узмимо као пример релативно блиске нашем времену Серафима Саровског и старца Силуана; митрополита Филарета Московског и Јована Кронштатског. Могли бисмо се вратити и ка самим почецима наше Цркве - ка апостолима, који су били сиромашни рибари. Довољно је већ и то. Кад не би било тако, морали бисмо да поставимо сваки узлазак у Божанствене сфере у зависност од људске школе. Господ је самим Собом показао да Бог-Отац често бива ближи "малим" и унесрећеним људима: Вратише се пак Седамдесеторица ученика са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје. А он им рече: Видех сатану где паде с неба као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја (Лк. 10,17-22). И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге, а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим (Јн. 7,15-17).

Људска наука даје нам инструменте којима можемо изразити искуство, али, без садејства благодати, она није у стању да саопшти истински спасоносно знање. Познање Бога је животно, а не апстрактно-интелектуално. Хиљаде и хиљаде професионалних богослова стичу високошколске дипломе, али у суштини остају дубоке незналице у области Духа. А то се дешава зато што не живе сагласно Христовим заповестима; услед чега се лишавају богопознања. Бог је Љубав. А ова се љубав стиче страхом Божијим и таквим покајањем које и кости ломи: И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28). По тврђењу отаца наше Цркве, док се не прође кроз огањ страха Божијег, Божанска љубав се не може уселити у душу. Ова љубав обухвата сву творевину; она сједињује са Свемогућим Владаром, Богом Љубави; она је Светлост, она је драгоценост која се ни са чим не може поредити. Страшно је души да изгуби овај бисер. Природа страха Божијег је неописива, као и све у нашем Богу. Може се говорити о "чвору" духовног стања човека: вера у Христа је почетак Љубави, али је то још увек Светлост пред зору. Ова вера у нама буди дубоко покајање, као и страх да се не изгуби стечено благо, то јест Бог. Кроз молитвени плач покајања наше биће се чисти, и тада се рађа нада. Нада, као виши степен љубави према Богу, појачава страх да се не деси да будемо недостојни вечног пребивања са Њим. Приликом сваког уздизања нашег духа ка већој љубави, неизбежно најпре пролазимо кроз умножени страх. А када велика Љубав Христова додирне наше срце и ум, у пламену свете љубави наш дух обухвата целу творевину у дубоком сапатништву љубави, и осећање преласка у Божију вечност се намеће са неодољивом снагом. Овај догађај је већи од свих других догађаја у историји нашег света: сједињују се Бог и човек.

*
* * *
*

Опростите ми, ја нисам у стању да преточим у речи "изобиље живота" који нам је дарован у Христу. Не видим како се може приступити сликању тог чудесног клупка живота које испуњава наше срце, при свој његовој парадоксалности. Ево, ја мрзим себе таквог какав сам. Од ове мржње према самом себи молитва постаје као безумна и све гута, а мене изводи из свега што је тварно; преноси мој дух у светлоносну бесконачност, у неописиве поноре. Тамо ја заборављам муку тешке мржње према себи: све постаје Божија Љубав у потпуном самозабораву. Тако се на чудан начин преплићу - мржња према себи и Љубав према Богу. Исто се дешава и са страхом: он ме разједа до неподношљивог бола, али Љубав исцељује бол, и ја се више не сећам страха. Али када се наш дух враћа са ове гозбе Љубави Божије у Христу, онда се поново јавља страх да се не удаљимо од те Светлости и тог Живота: не губимо ли их заувек.?

Човек сам не би хтео да се врати у овај свет, али је љубав према Богу-Христу неодвојива од љубави према ближњему - човеку. Живети и деловати у условима земаљске свакодневице може се само при снажном степену благодати. У стању крајње напетости молитве - како ћеш и о чему говорити са људима који пате у борби за хлеб и кров над главом, за породицу или супружанску везу, због неуспеха у пословима или услед болести, сопствених или својих блиских, и томе слично? Нећеш помоћи човеку тиме што презиреш његове примитивне потребе. У хришћанском служењу неопходно је сапатништво љубави. Морамо: или у своје срце да примимо невоље оних који долазе; или обрнуто: да сами уђемо у њихово срце, у њихове муке, постанемо једно са њима. Принуђени смо да при том будемо изложен опасности да са њима ступимо у борбу, да се заразимо њиховом свадљивошћу, да нас наљути њихово противречење и непослушање; не ретко и њихово непријатељско одношење према нама. Њима служимо, њима дајемо благо које смо стекли дугогодишњим плачем, а они су незадовољни. Оставити их? Или умирати за њих, као што су умирали сви апостоли и њихови наследници пастири?

У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи ... свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2.Кор. 11,27-29)... И опет: ... Да ће се Христос, као свагда, и сада свом смелошћу величати у телу мом, било животом, било смрћу. Јер је мени живот Христос, и смрт добитак. Али како је живљење у телу плодоносно за моје дело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вере (Фил. 1,20-25).

Сличну расцепљеност живе сви који су обремењени пастирским служењем. Са једне стране је јасна свест о томе да човек нема ништа од тога ако стекне цео свет, а науди својој души (уп. Мк.8,36); са друге стране - заповест Господа: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19). На дар сте добили, на дар и дајите (Мт. 10,8). Паралелно са овом иде мисао: најпреча потреба људског света је у томе да се ЗНА ИСТИНИТИ БОГ (Јн. 17,3). Али, како Га наћи? Дакле, неопходно је да наше ЗНАЊЕ Бога остане на земљи, да људи не би лутали као овце без пастира. То знање је толико важно да преподобни Исаак Сирин говори страшне речи, тешко схватљиве и болне: "Оне који творе знамења и чудеса и силу у свету не упоређуј са онима који безмолвствују са разумом. Нека ти бездејственост безмолвија буде дража од насићења гладних у свету, и од обраћења многих народа на поклоњење Богу" (преподобни Исаак Сирин, Сл. 56).

Да нам бездејственост у односу на свет буде дража од храњења гладних? Постоје две врсте гладних: телесно и духовно. Иду дани, говори Господ, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих. И потуцаће се од мора до мора, и од севера до истока трчаће тражећи реч Господњу, и неће је наћи. У то ће време обамирати лепе девојке и младићи од жеђи, који се куну кривицом самаријском и говоре: "Тако да је жив Бог твој, Дане, и тако да је жив пут у Вирсавеју". И пашће и неће устати (Амос 8,11-14). Данас се свуда може видети пометеност духа, све веће очајање. Књига се штампа више него икада. Међутим, на жалост, већина од њих има синкретички карактер, обележен покушајима да уједно скрпе разнородне елементе, који често у самој суштини противрече један другом и практично су неспојиви; тиме се изгубљеност само повећава. Свети Исаак Сирин је покајање и разумно тиховање сматрао најсигурнијим путем ка дубоком познању Бога и живота у Њему. За најважније, он је сматрао управо оно што је тако ретко на земљи. Губљење истинског богопознања које нам је било дато Христом и Светим Духом била би ненадокнадива штета за читав свет.

Срео сам многе људе који су пролазили кроз озбиљну кризу у духовном плану. У општењу са њима подсећао сам се на своју кризу која је годинама трајала са, за мене, крајњом напрегнутошћу. Када је у мени победила молитва, напустио сам своју професију (сликара) и ступио у Богословски институт у Паризу. Тамо су били окупљени веома добри млади људи, а и професорски кадар је био на дужној висини. Али, мене је молитва "гушила" и дан и ноћ, тако да сам напустио институт како би се отпремио на Свету Гору, где је сав живот углавном сконцентрисан на богослужења и молитву. Слушање лекција из богословских наука је у то време за мене постало немогуће, јер, усмеравајући све снаге свог интелекта на усвајање предаваних садржаја, ја касније не бих налазио ону целовитост устремљења ка Богу, која ми је већ била својствена у претходном периоду. Било ми је јасно, да сам, ако жудим да спознам Бога, дужан да Му се предам у већој мери него што сам се предавао уметности. Вечност Божија ме је неодољиво привлачила. Напуштајући Француску, ја сам спаљивао мостове иза себе, како не бих могао да се вратим на старо у случају колебања. Преживео сам један минут искушења: док сам се успињао од мора ка манастиру, напала ме мисао: ево, добровољно ступаш у доживотни затвор! И то је био једини случај, за цео мој живот, када се моје срце за тренутак заколебало. Сада сам се тога сетио, али се током деценија никада нисам враћао на прошлост: предамном је, бескрајно далеко, оно што тражим, а у мени је само неколико дана који брзо протичу. Моја душа се исушила у таштини овога света, и мени је неопходна жива вода која истиче из мог Творца, и која "тече у вечни живот". Ја пишем и све време се задржавам да не говорим оним језиком који је у суштини једини погодан да би се изразиле муке целог мог бића у тражењу мог Бога и Спаситеља. Цело моје тело се такође молило, сажимајући се у болном грчу. Чело чврсто приљубљено уз земљу; сузе теку потоцима и растварају у мени врло тврдо камење страсти. Туга мог срца је била јача, дубља, него што је то могуће приликом било каквог земаљског губитка. Ја сам жудео да се пред Богом отворим потпуно, до краја. Умољавао сам Га да ме не одбаци од Свог лица; да ми открије истинити пут ка Њему; да од мене удаљи сваку заблуду која би ме могла навести да застраним. Знао сам за своју нискост, за своју нечистоту, незнање, изопаченост, ружноћу, и малаксавао сам видећи се таквим. И моја потреба да се излечим силом Духа Светога личила је на потребу младића који очајнички тежи ка животу, али кога непоштедно убија болест.

Бог ми се открио још пре одласка у богословску школу. На Свету Гору сам дошао слободан од сумњи у истинитост Сина Божијег, који ми једини може открити Свог Оца. Али, налазио сам се у паклу: Свети над светима не може примити такву гадост као што сам ја. И мој крик у обнављању у свим доменима мог постојања извијао се као вапај у пустињи ... плашим се да кажем - у космичкој, не у земаљској пустињи. И бол је био ванвремен.

То што сам преживео, са једне стране, помагало ми је у духовничком служењу, у почетку са монасима, на Светој Гори, и касније у Европи, са људима различитог узраста, психичких стања и интелектуалног нивоа. Са друге стране, то ме је наводило на грешке. Ја сам мислио да сви људи теже Богу са једнаком снагом, и у томе сам веома грешио. Судити према себи самоме није увек било правилно.

*
* * *
*

Дубока је била моја свест о властитој ништавности, али, без обзира на то, нисам могао да одбијем духовно служење којим су ме оптеретили. Уопште, у то време ја нисам тражио ништа у овом свету, јер је цело моје биће тежило ка Богу, пред којим сам био толико згрешио. Самоосуђиван, ја сам својим умом живео у паклу. Само сам у ретким тренуцима био ожалошћен тиме што ме неки оци и братија у манастиру нису прихватили, а уопште сам био прилично равнодушан према положају који ми је додељен у овом свету, или према томе како се према мени односе старији или млађи од мене. Нисам познавао завист. За мене нису постојале никакве друштвене или црквене јерархијске почасти и степени, којима бих могао утолити пламен који је прождирао моју душу. Можда је присуство тог пламена у мени изазивало раздраженост неких људи; можда услед тог пламена моје понашање није било онакво на какво су људи навикли? Ко зна. Ја сам из све снаге тражио опроштај од Бога и нисам обраћао пажњу ни на што друго.

Нешто пре своје смрти, старац Силуан је, за мене неочекивано, рекао: "Када постанете духовник, немојте одбијати да прихватите оне који вам долазе." Тих дана сам се осећао на ивици снага, изнурен грозницом која ме је у лакој форми мучила тих неколико година. Нисам знао колико ми је још остало да живим, и зато нисам обратио пажњу на старчеве речи. Мислио сам: старац не зна колико сам болестан. И тако је његов савет одмах нестао из моје свести.

Подсетио сам се на њега тек после четири или пет година, када ме је, такође неочекивано, игуман архимандрит Серафим позвао да будем духовник у његовом манастиру Светог Павла. Наравно, због послушања речима старца Силуана, нисам се успротивио, него сам рекао да ћу доћи у назначени дан. Подвиг духовништва који ми је на тај начин био наметнут, у темељу је изменио мој живот, али не у правцу продубљења, него ка губитку благодати. Целовитост и јединство мог претходног тражења били су нарушени. Непрекидност пребивања у "унутрашњем човеку" била је ометана концентрисањем пажње на то што су ми говорили они који су ми долазили на исповест. Знао сам да је тамо унутра почетак, а тамо је крај и завршетак; отуда је излазак, и ту је повратак. Без напетости молитве која из срца исходи, не испросивши од Бога реч и благослов на свако време - узалудно ће бити свако духовничко служење; без сталног уразумљавања Одозго, чак ће се и Црква претворити у једну од полуслепих сила овога света, које, међусобно се сударајући, уносе пропаст у живот васељене. У чему се састоји труд духовника? У брижљивом раду са сваким човеком, како би му помогао да уђе у пределе мира Христовог; како би допринео унутрашњем препороду и преображају људи, благодаћу Светог Духа; како би малодушне охрабрио на подвиг живота према заповестима Господњим. Укратко, његов труд је духовно образовање свих и свакога. "Образовање" долази од речи образ. Један српски епископ (1) је веома лепо писао не ову тему: какав или чији образ се гради у савременој школи? Која од школа зна да је човек створен по образу беспочетног Бога. А Он се појавио на земљи и показао човеку: и ми сада знамо да се истинско образовање састоји у томе да се у потомцима Адама обнови образ Христа који је уништен приликом пада.

Духовник у свом служењу увек мора да се моли за људе, како блиске, тако и удаљене. У тој молитви, он прониче у, за њега, друкчији живот. Молећи се за оне који пребивају у очајању услед непремостивих тешкоћа у борби за опстанак, он осећа немир, забринутост за њихову судбину. Молећи се за болесне, он осећа њихов душевни страх од смрти. Молећи се за људе који живе у паклу (страсти), он сам доживљава адска стања. Све ово он живи унутар себе, као сопствену муку. Али у стварности то није он: он само прима и носи тегобе других лица. У првом тренутку он сам не схвата шта се то дешава; он је у недоумици, јер је поново, па чак и више него раније, постао мета напада страсти, од којих многе раније ни знао. Тек касније он сазнаје да је био уведен у борбу за живот других; да је његова молитва ушла у духовну стварност оних за које је била приношена Богу. Духовник је захваћен дисањем смрти која наваљује на људски род. И лична и литургијска молитва његова поприма космичке димензије. Борба за живот оних које му је поверио Промисао Свевишњег понекад не траје дуго: тек неколико речи из срца ка Богу љубави; али има случајева дугог одмеравања снага. Дајући свој живот, духовник и себе самог живи као још неослобођеног од страсти; он се за друге моли као за самог себе, јер се њихов живот слио са његовим. Он се каје за себе и за друге. Он моли за опроштај "свима нама". Његово покајање постаје покајање целог света, за све људе. У покрету његовог духа састоји се уподобљење Христу, који је на Себе узео грехе света. Тешка је та молитва: тражени резултат се никада не види. Свет у целини са злобом одбацује ову молитву.

*
* * *
*

Молитва покајања је неописиво диван дар Небеског Оца: Тада им отвори ум да разумеју писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећег дана, и да се у Његово Име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима (Лк. 24,45-47).

*
* * *
*

Почетак проповеди Христа - Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 4,17) - ми смо изгубили. Јасно је да то није било друго до продужетак разговора који је био започет у рају - великог разговора између Бога и човека (уп. Пост. 3,8 и даље). Позвани од стране Бога да се покају, Адам и Ева су одбили да признају да нису у праву. Ева је малодушно осуђивала змију, а Адам је дрско сваљивао кривицу на Еву, и на самог Бога који му је дао такву жену.

Мучно су протицали векови. За време тог несносног тапкања у месту човечанство је упознавало све последице свог раскида са Богом-Оцем. С времена на време, појављивале су се душе које су различитим страдањима биле припремљене за макар делимично општење са Богом: тако је било дано Синајско Откривење. Кроз Мојсијев закон људи су живели пред Лицем Невидљивог Сведржитеља, стасавши духом до могућности даљег помирења са Њим. Тада се јавио у плоти Онај који је говорио са Адамом и Евом онога дана када је почела трагична историја човечанства. Тако је било обновљено хиљадама година прекинуто наше општење са Личношћу Творца света.

Господ нам је открио тајне Божијег Бића и тварног бића. Али, целокупно Његово "дело" је толико грандиозно, да око нашег ума не може да сагледа чак ни његове детаље, нити енергија срца (љубављу) може да обухвати Његова чудеса. У Пасхалној беседи светог Јована Златоустог каже се: "Ад се растужио, будући свргнут; примио је тело, а сударио се са Богом; примио је земљу, а сусрео небо; примио је оно што је видео, а упао у оно што није видео". Управо тако бива и са нама, када се решимо да идемо за Исусом Христом. Ми видимо човека у плоти, али је у стварности Он Бог; ми Га видимо како без супротстављања иде да би био неправедно погубљен, али у Њему препознајемо нашег Творца и Спаситеља; ми из Његових уста чујемо наше обичне речи , али нам се кроз њих открива вечност Апсолутног Бића.

Што се наш дух више усмерава трагом Исуса Назарећанина, тим је упадљивији контраст између Његовог небеског света и наше видљиве васељене. Једна од првих последица прародитељског пада било је братоубиство. Од тада, сва наша историја је понајвише испуњена баш тим грехом. Природа Свечовека се показала исцепана у комадиће: сусрећући себи сличног, људи већ не препознају самог себе; јединство живота који нам је свима заједнички. Борећи се за своје индивидуално постојање, они убијају браћу, не разумевајући да самим тим и себе затрпавају у свеопшту смрт. Уместо савеза љубави, у душе људи је продрла погубна страст: да се доминира ближњим, како би се себи и својој деци обезбедио удобан живот. Услед ове заслепљености, цео наш свет је уроњен у море крви, у атмосферу непријатељства, у кошмар узајамног истребљавања. Грех прародитеља је у све унео распадање. Човечанство не само што до данашњег дана не успева да се ослободи обузетости духом братоубиства, него наставља да све дубље тоне у смртоносну ошамућеност. Вековно искуство није опаметило људе. Победа насиљем у овом свету је увек и неизбежно привремена; када пређемо у вечност, она постаје бесконачна срамота.

Ви сви сте браћа - рекао је Учитељ-Христос (Мт. 23,8-9). Један је ваш Отац који је на небесима.

Господ Исус Христос - највеће од чуда - дошао је на земљу да би нас спасао; али су и Њега убили. Ипак, "пораз пастира" у видљивом плану, показао се као неупоредива победа у сфери Духа вечности (Мт. 26,31); победа у страдању предане љубави која доноси неувенљив плод. Тако ће бити и са свима који буду ишли Његовим стопама. Они који љубе Христа испуниће Његове речи, и на крају ће се показати као истински победници, и стећи ће мир са Њим, у Његовом Царству (уп. Јн. 16,33).

*
* * *
*

У условима наше епохе, духовничко служење је надчовечански задатак. Тешко се спасава у наше време масовне апостасије. Савременици Исуса су изишли са ножевима и кољем да Га ухвате ... али им је Господ рекао: сада је ваш час и власт таме (уп. Лк. 22,52-53).

Није ли ова инфернална тама у наше дане постала још гушћа? Очајање становника наше планете не престаје да расте, и до крви је тешко молити се за овај свет овакав какав је. Навешћу једну од мојих молитава Вишњем Богу:

Откриј моме срцу Своје тајне; покажи мени грешном Своју од века сакривену Мудрост; Духом Својим просвети очи мог срца, како бих могао да видим Твој благосклони промисао о целокупном људском роду - и у најужаснијим догађајима нашег времена. Дај мојој души снагу трпељиве љубави, јер сам изнурен у мојој пролазној плоти од виђеног, а још више од оног што чујем о неиздржљивим мучењима које по целој земљи трпе заробљена браћа... Не једном си ми давао да се уверим у коначну победу Твоје Светлости, па ипак, видиш, како сам исцрпљен у своме служењу.

Од младости стојим у мучној недоумици због слике која се предамном указује. Али, било је и тренутака чудног усхићења, када ме је крајње безумље свега око мене уверавало у постојање другог "пола" у конструкцији света - у постојање Мудрости. Ја је нисам упознао, али је она у моју душу уливала наду на преображај твари, и молитва за цео свет се обнављала у срцу, а незалазна Светлост је исцељивала моју душу.

*
* * *
*

Приликом молитве за људе срце често осећа духовно или душевно стање оних за које се Богу молимо. Захваљујући томе, духовник може да доживљава и њихове "судбине"; задовољство и срећу у љубави, изнуреност у трудовима, страх од невоља које наилазе, ужасе очајања и томе слично. Помињући пред Господом болеснике, он се у духу сагиње над одрима милиона људи у сваком тренутку суочених са лицем смрти, људи који се налазе у мучној агонији. Усмеравајући своју пажњу на умрле, свештеник природно умом одлази у њихов свет и учествује или у мирној преданости Богу, или у страху пред непознатим, страху који је посебно разоран пред самим одласком из овог света. Ако стајање поред постеље само једног самртника у агонији нуди визију која нас ужасава својим контрастом са представама о првозданом човеку, онда мисао нашег духа о свим паћеницима на земљи превазилази меру издржљивости наше психе, па чак и тела. За свештеника и духовника то је изузетно одговоран праг: шта чинити? Затворити очи за све, ради сасвим нормалног инстинкта самоодржања, или поћи даље? Без претходног подвига дубоког покајања дарованог Одозго, ово "даље" је недоступно човеку. У суштини, овде се већ ради о следовању за Христом у Гетсимански врт и на Голготу, како би заједно са Њим, Његовом снагом, живели трагедију света као своју личну трагедију; да би надвремено и надпросторно у духу сапатничком љубављу грлили цео наш род који се заглавио у неразрушивим сукобима. Језгро светске трагедије је у томе да смо заборавили и чак одбацили наше изворно призвање. Погубна страст гордости се може савладати само тоталним покајањем, кроз које се на човека спушта благослов Христовог смирења, које од нас ствара чеда Небеског Оца.

Не само да се наша психофизичка конструкција противи укључивању у молитву за избављење света и жртву љубави Исуса Христа, него се и наш дух плаши тог догађаја, а ум нема снаге да се успне "тамо", на гору, вишу од свих других гора, где је Господ предао свој дух у руке Оца. Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу (Мк. 10,27). Узлазак "тамо" обавља се без претходне идеје о том догађају; душа се успиње рекло би се на природан начин, у молитви покајања за сопствене грехе, због свог пада, који је сједињује са свим протеклим вековима историје човечанства, и то изненада, неочекивано, ненамеравано. У напрегнутом плачу због себе саме, душа се, даром Духа Светога, на животан начин уводи у схватање суштине нашег греха у њеној метафизичкој димензији - наиме, у излазак из блаженог непролазног живота у Светлости која зрачи из Лица Оца свега. То није филозофска визија, није интелектуално богословље; то је ЧИЊЕНИЦА нашег постојања: падом Адама човечанство се удаљило од Бога. Заиста страшно је управо то да у нашој заслепљености ми не видимо сопствени грех. Његова природа нам се открива кроз веру у Божанство Христа.

Исус им рече: Ја идем, и тражићете ме; и помрећете у греху своме; куда ја идем, ви не можете доћи... Ви сте одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога света, ја нисам од овога света. Зато вам и рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да ја јесам (онај који вас је створио), помрећете у гресима својим. Тада му говораху: Ко си ти? И рече им Исус: Почетак, што вам и кажем (уп. Јн. 8,21-25).

Тако ми сазнајемо да је наш лични грех - грех целог људског света. И свештеничка молитва за праштање грехова свету јесте покајање у име целог човечанства. Опростите ми: ја не видим како да речима приђем томе о чему говорим. Сваки који се истински каје за своје преступе против Очеве љубави, силом самог Бога се преноси у ту за нас сада тајанствену сферу. Ја сам мали човек, али припадам великом телу човечанства и не могу себе отуда да отргнем. Свој грех ја у почетку доживљавам управо као само мој; али касније ми се открива да је то ТАЈ ИСТИ ГРЕХ који се описује у Библији, у књизи Постања (гл. 3). Ја сам ништаван, али није ништавно то што се у мени дешава; није ништавно ни у очима Онога који ме је створио. Јер, и Он се "умалио" до крајњег, нама недоступног "понижења". Он је то урадио будући по природи безгранично велики Бог - и то да би нас спасао.

*
* * *
*

Ево већ много година како се трудим да људима који ми се обраћају укажем да би требало да прихватају искушења која их сустижу, не само у границама њиховог индивидуалног постојања, него и као откривење о томе како живи и како је живело хиљадама година читаво човечанство. Свако доживљавање, како радости, тако и бола, за нас може постати нова спознаја, неопходна за наше спасење. Када кроз нас саме доживљавамо цео свет, целокупну историју човечанства, раскида се затворени круг наше "индивидуалности" и ми излазимо у пространство "ипостасне" форме постојања, постајући победници над смрћу, учесници у Божанској бескрајности.

*
* * *
*

Овај дивни пут није познат ником другом осим хришћана. У почетку, искуство изласка из тесне тамнице индивидуума може изгледати парадоксално: ми сами боравимо у страдањима која нас умртвљују, па где онда да нађемо снагу да духовним саучествовањем обухватимо те милионе људи који у сваком тренутку страдају слично нама, а можда, чак и вероватно, и више него ми? Кад би се радило о радости, то се још некако може и замислити, али када ни са сопственим болом нисмо у стању да изађемо на крај, онда ће саучешће у болу других само још увећати и без тога неподношљиве муке. Ипак, пробајте да то урадите па ћете видети како у дубоком плачу за цело напаћено човечанство осећамо долазак енергије неке друге врсте, која није од овога света. Та нова врста сапатништва, које долази Одозго, разликује се од првог, у себи затвореног, највише тиме што не убија, него, напротив, оживљава. Хоризонти нашег личног живота се безмерно шире, и многа места из Јеванђеља и Посланица постају јасна, као да говоре о нама самима ... и више од тога: као да су то већ наше речи. Пример: Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12,11). Или: ...Гледајући на Началника и Савршитеља вере, који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране Престола Божијег (Јев. 12,2). Отварањем себе за још већа страдања у духу, ми превладавамо наше индивидуално искушење. Тако ће бити и на крају: смрћу се побеђује смрт, и стиче сила Васкрсења.

*
* * *
*

Сви се ми морамо много молити како бисмо кроз топлу и дугогодишњу молитву, посебно ону покајничку, преобразили своју палу природу толико да постане способна да усвоји Беспочетну Истину која јој се отвара. И то треба да се деси пре него што напустимо овај свет. Христос, који нам је ову Истину јавио у нашој плоти, привлачи нас к Себи и позива да идемо за Њим. Наш вечити боравак с Њиме у непоколебљивом Царству зависи од нашег одговора на овај позив. Огромност задатка који је пред нама испуњава наше срце и ум страхом. То је страх љубави, јер се може показати да смо сасвим недостојни Бога; страх од болног подвига, такође, јер "Царство небеско подвижници задобијају" (Мт. 11,12). Ова је неописива борба. Ономе ко је побеђен злом гордошћу или ниским страстима, прети "тама најкрајња" (уп. Мт. 8,12; 13,41-43). А са друге стране: Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што победих и седох са Оцем мојим на престолу његовом. Ко има ухо нека чује шта Дух говори... (Отк. 3, 21-22).

Предстоји нам грандиозна битка, али посебне врсте, света битка, која не личи на братоубилачке ратове који испуњавају историју нашег света од времена првог убиства, када је Каин убио свог брата Авеља. Свима нама заједнички и једини прави непријатељ јесте наша смртност. Ми морамо да се страдалнички боримо против смрти која је у нама, и то почев од самих себе. Господње Јеванђеље припада другом плану, вишем, надсветском: ништа у њему није по човеку, нити од човека (уп. Гал. 1,11-12). Преступ је умањивати његове вечне димензије, јер оно тада губи привлачну снагу, па чак и смисао. Наравно, заповести Христа: Љубите непријатеље своје... будите савршени као што је савршен Отац ваш небески - превазилазе наш разум и нашу снагу. Али, Христос се јавио у нашој плоти да покаже ово савршенство: "Он је победио свет". Значи да и нама може бити дана победа, онда када смо са Њим. О Својој речи Христос је рекао да је семе: Семе је реч Божија (Лк. 8,11). Нека она у нама буде као семе не од овога света: после смрти, када се нађе у условима који су јој својствени, реч ће дати плод непролазан.

НАПОМЕНЕ:
1. Владика Николај Велимировић (назад на текст)

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »