Канон (грч. κανών - правило, норма). Грчка реч κανών изведена је из семитских језика који су се простирали у пределима Асирије, Сирије, Месопотамије, Ханана, Арабије и Етиопије, прецизније из акадског језика, асирског наречја. Асирска реч kannu означавала је прав, дрвени штап од трске, дугачак око три метра, који је био зидарски или столарски алат, којим се одређивала права линија приликом обрађивања камена или дрвета. Црквени оци су употребљавали ову реч да означе правило вере, док су на Васељенским саборима канонима означавали правила дисциплине, која се тичу живота и вере Хришћана. Под називом канон или канонске књиге Старог и Новог Завета, подразумева се зборник оних светих књига које су написали изабрани људи по надахнућу Светога Духа, а које Црква препознаје и признаје као норму, правило.

У црквеном песништву, канон је велика химнолошка збирка, састављена од низа песама, по одређеном мерилу и закону; низ од девет, тј. осам (јер је друга изостављена) мањих песама, које се заснивају на девет библијских песама:

• Песма благодарности (2 Мој 15,1-10),
• Мојсијева песма пред његову смрт (5 Мој 32,1-43),
• Радосна химна пророчице Ане (1 Цар 2,1-10),
• Молитва пророка Авакума (Ав 3,1-13),
• Молитва пророка Исаије (Ис 26,9-19),
• Молитва пророка Јоне (Јон 2,3-10),
• Седма и осма молитва тројице младића (Дан 3,26-56; 57-58),
• Песма хвале пресвете Богородице (Лк 1,46-55).

Овај канон није настао истовремено када и Црквено песништво, него у каснијем периоду. Најстарији песници канона (акростих канона Теофана Начертаног, 845.л.Г.) уједно су и оснивачи ове врсте песништва (Андреја Критски, Јован Дамаскин и други). Постоје канони писани за сваки дан годишњег круга (Канон на јутрењу), затим канони који се певају на Литургији (Канон Литургије) и приликом савршавања Евхаристије (Канон Причастен), као и канони за сваку недељу почев од Педесетнице. У оквиру ових канона су: ирмоси, тропари, кондаци, икоси и акатисти.

“Молебан (црквенословенски): пригодни молитвени обред, молитва”
(Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига XIII, Српска академија наука и уметности, 1988)

У тек изашлом Великом православном енциклопедијском речнику, заправо преводу руског речника из 1913.г., у издању новосадске "Православне речи", појам се објашњава подробније:

“Молебан (молбан), црквено богослужење којим се обавља молитва захвалности или молења. Молeбани могу бити заједнички, који се обављају у храму пре и после литургије, после јутрења или вечерња, и лични, који се могу обављати и у кући по жељи одређених лица.

У заједничке молебане се убрајају:

• молебан царски који се одржавају у одређено време,
• молебан поводом празника храмова,
• молебан поводом великих државних догађаја,
• молебан поводом општих недаћа.

Редослед служби молебана налази се у Књизи молбаних појања и у Требнику. Наводећи Књигу молбаних појања јасно је да је реч молебан именица настала од црквенословенског придева, као и реч вечерње, скраћивањем синтагме вечерња служба. Стара реч молебан припада речима насталим од старословенског глагола молити, која је, по Скоку, везана за старе паганске обичаје Словена и значила је приносити жртву. Тој породици речи припада и реч молепствије, слична по значењу молбану, с тим да молебан има далеко одређенија правила. Молепствије (по Речнику САНУ "краћи пригодни црквени обред, молитва која се одржава у одређеним приликама") има мање формализован карактер од молбана.

молитвеник » канони и службе » претходна страна »